Моника Видановић
Октобар 1995. један од најтужнијих периода у мом животу. Завршила сам средњу Економску школу у Пироту, а због здравствених проблема само сам могла да сањам о упису на факултет, чега се нисам одрицала. Неки су говорили: “Ко зна зашто је то добро”. Никакав одговор нисам могла да пронађем за ову тврдњу. Када је тадашње руководство Техничког факултета у Бору члановима удружења особа са хендикепом “Фениx” указало на могућност студирања у Пироту, о трошку буџета, било је то остварење мог давног сна – прилика која се не пропушта. Одмах сам открила одговор који сам одавно с муком тражила: Заиста сам се подмладила читавих једанаест година. Лако уз оптимизам који осваја, као што рече на првом предавању професор Живан Живковић – Ово је тек први тренутак остатка вашег живота, од вас зависи како ћете га искористити, цитирајући Махатму Гандија. Током мојих студентских година дошло је до остварења мојих детињих снова на које би већина људи вероватно заборавила, али не и особа као ја која је имала доста времена да о њима размишља. Знање енглеског језика престало је да буде заповест времена. Овладавање његовим чаролијама уз много занимљивих прича и информација брзо прелази у огромно задовољство на предавањима професора Пиљушића. Тек пошто овладамо незаобилазним и вредним значајним знањима из економских предмета за цео живот заволимо озбиљност и упорност професора Радмила Николића. У “Фениxу” сам се бавила углавном задатком и активностима наступа у медијима. Начин на који представљамо организацију у великој мери одређује како ће она бити прихваћена од стране друштвене заједнице. Увек сам се помало плашила својих несвесних грешака због незнања и ипак, незнатног искуства. После свестране подршке професора Вуковића, која се огледала и у пренетим знањима, а тичу се односа са јавностима, велики део моје треме је нестао. Веома корисно и мени за понос је и познавање рада у програму МС пројект. И као што рече професор Иван Јовановић сада већ давно:
“Свако успоравање корака на путу до циља околностима наметнуто и непланирано прихватите као знак и прилику да обратите пажњу на удобност и опуштеност при путовању и на циљу. На сваком кораку научено доказаће да на циљ нисмо стигли ни прекасно ни прерано. Радост је одложена да би у то право време доласка до циља могли да уживамо радујемо се, срећни будемо дивније интензивније – непланирано”.
Пред човеком увек стоји скуп алтернатива, важан је само избор праве стратегије да се најмање могуће изгуби, или највише могуће добије. На живот сам почела да гледам као на мешовиту матричну игру, а мислим да човек треба да узме живот у своје руке и да не одустаје – тако може њиме да управља и успе.
Заједно смо померили границе и превазишли сва ограничења уз потпуну подршку и сва разумевања. Хвала свим професорима са њима и уз њих је почела нова етапа и мог духовног раста. Знање стечено на Техничком факултету из Бора пружа много могућности за даље праве животне кораке. Наставак образовања на мастер академским и докторским академским студијама и почетак успешне каријере, у сваком случају успешнијег и бољег живота. На сваком је одлука коју ће од тих могућности да искористи. Сфера мог изузетног интересовања јесу и односи с јавношћу у сфери образовања. Технички факултет Бор је по мом скромном мишљењу установа – пример добре праксе из ове области. Овај факултет ће увек бити део мог живота као предивна успомена и као стална подршка мог успеха.